Senzorna integracija i UČENJE – intrauterino

Mozgu usmerenom na učenje potrebni su spoljni nadražaji da bi mogao da se razvija i ostvari svoje potencijale.

Istraživači su došli do saznanja da čovek pomoću svog mozga ne može da nauči ništa sasvim novo, već može da nauči samo nešto što se nadovezuje na već postojeće znanje. Novo može da ostane zabeleženo u mozgu samo ako se poveže sa nečim što u mozgu već postoji, sa nečim što je već naučeno. I to važi i za odrasle i za decu, mogu da nauče novo, samo ako imaju određeno predznanje. Dete da bi naučilo da hoda mora pre toga da zna da puzi, mora da vlada jezikom da bi naučilo da čita i piše.

Objašnjenje je u tome da kada putem čulnih organa neka nova percepcija stigne do mozga, u njemu nastane obrazac pobuđivanja karakterističan za tu percepciju, određeno „treperenje“ sinaptičkih spojeva koji su pri tom pobuđeni. To treperenje proizvodi određeni nemir u mozgu i ometa procese koji se u njemu odvijaju „rutinski“. Ta novo „smetnja“ upozorava osobu na novu percepciju koju pokušava negde da svrsta. U mozgu se tada odvija intezivna potraga za već postojećim obrascima povezivanja, koji je nastao na osnovu prethodnih iskustava i koji je već uhodan. Obrazac pobuđivanja („slika sećanja“), tog obrasca povezivanja na neki način odgovara obrascu pobuđivanja nastalom putem te nove percepcije.

Ako se može aktivirati stari obrazac koji je potpuno identičan novom, ta percepcija se svrstava kao već poznata i na nju se odgovara „rutinski“ u tom slučaju osoba postojećem znanju ne dodaje apsolutno ništa novo.

Ali ako se uprkos intezivnim naporima ne može aktivirati ni jedan već postojeći obrazac, sećanje koje bi na neki način odgovaralo novoj percepciji tretira se kao potpuna besmislica i čitav sistem se ponaša kao da se ništa nije dogodilo.

Zanimljivo postaje samo ako se može aktivirati neki već postojeći obrazac sećanja, koji delimično odgovara novoj percepciji. Tada se postojeća stara mentalna slika toliko dugo otvara, širi i menja joj se oblik dokle god se nova perceptivna slika ne umetne u tu sliku sećanja. U tom slučaju osoba je dodatno nešto naučila.

Unitrašnji nemir koji je do tada vladao, odjednom nestaje i sve je opet na svom mestu, osoba se tada raduje. Što češće detetu uspe tako nešto, to je veća njegova želja za upuštanjem u nova iskustva, izazove i nova otkrića.

Odakle potiču već postojeća znanja i memorijske slike, na koje novorođenče nadovezuje nove percepcje nastale za vreme i neposredno nakon porođaja?

Moramo da pretpostavimo da dete sa sobom na svet donosi čitav niz iskustava koja je steklo u majčinom stomaku i koja može da prizove kao odgovarajuće „memorijske slike“. U protivnom nakon rođenja ne bi moglo da nauči ništa novo.

Zadivljujuće je kako je novorođenče odmah po rođenju radoznalo i spremno da u novom okruženju upija postojeće utiske. Znači da je njemu ta želja već poznata i da ima iskustvo povezivanja nove percepcije sa već postojećim znanjem i da to uspešno integriše, već raspolaže određenim „predznanjem“.

Odakle potiču, kako izgledaju ta prva iskustva, kako su upamćena? Kakvu ulogu ima fizičko i emocionalno stanje majke? Kako ta iskustva utiču na dalji razvoj deteta? Sve su ovo važna pitanja, koja se jako retko postavljaju.

Svaka ćelija u svom jedru poseduje znanje – gene – koje upotrebljava kako bi usmerila reakciju u situacijama kada je na to prisiljena. Sve embrionalne ćelije su preuzele ovaj genetski kod koji se aktivira, to znanje postaje dostupno kada signali iz okoline aktiviraju pojedine sekvence DNK.

Važan signal iz okoline zapravo je sama okolina u kojoj se ćelije nalaze – lokalni uslovi koji tamo vladaju navode pojedine ćelije da određene gene „prepisuju“ intezivnije od drugih i da određene sposobnosti razvijaju više od drugih. Tako ćelije počinju da se specijalizuju i prikupljaju različita iskustva jer su prisiljene da savladaju tačno određene izazove i da ostvare jedinstvena postignuća.

Kada se različite ćelije na svojim različitim razvojnim putevima posebno intezivno koriste tačno određenim delovima iskustvenog znanja sve više stiču posebne sposobnosti. Specijalizovana ćelija ne može više da koristi genetske sekvence, zbog specifičnih uslova okoline dolazi do radikalnih promena – naučila je da bude ćelija sa određenom funkcijom.

Ćelije kroz interakciju i komunikaciju uče jedne od drugih. Komuniciraju međusobno posebnim hemijskim supstancama – transmiterima. U svakom trenutku razvoja, svaki organ na određeni način „zna“ u kakvom su stanju drugi organi.

Može doći do greške u razvoju ili poremećaja u unutrašnjem upravljanju nastalim zbog spoljašnjih uslova majčinog organizma (infekcije, hemijske supstance, lekovi, nikotin, alkohol, hormonski poremećaj, stres, neadekvatna ishrana), kada ćelije ponovo pokušavaju da uspostave unutrašnju ravnotežu. Ako prilagođavanje uspe dovoljno, znanje koje su ćelije prikupile u tom procesu prilagođavanja ostaje zabeleženo u njima, kao deo njihovog iskustva.

Još intrauterino počinju da funkcionišu pojedinačni čulni modaliteti. Opažanjem intrauterine sredine ostvarena je pretpostavka za proces saznavanja još nerođenog deteta. Sa druge strane, fetus koji je izložen raznim dražima (šumovi, pokreti majke, ritmovi, tonus, taktilne draži) pokušava aktivno na njih da reaguje.

Svaki proces učenja pa i ovaj prenatalni rezultat je suočavanja organizma sa nečim do tada nepoznatim što najpre ometa našu unutrašnju ravnotežu da bi kasnije kada se potpuno usvoji i obradi dovelo do promene dotadašnjeg obrasca iskustva i ponašanja.

Sa razvojem fetusa nadražaji u majčinom stomaku se manjaju i situacija u kojoj se on nalazi nikada nije potpuno ista. Upravo ovo predstavlja bazu procesa učenja.

Fetus se ne razvija samo po zakonima svog genetičkog koda, veće se neprestano nalazi u stanju interakcije sa svojoj sredinom a time menja i sebe i nju.

Tri meseca pre rođenja fetus je u stanju da prima individualne utiske, da sačuva doživljeno i tako formira pamćenje koje u odraslom dobu može da reprodukuje. Ova individualna sposobnost doživljavanja i čuvanja utisaka je dokazana, fetus je u stanju da uči, da prima spoljašnje nadražaje, da na njih reaguje i da ih prerađuje što predstavlja „prenatalno pamćenje“, koje može da bude dozvano, oživljeno.

U poslednjem trimestru trudnoće nervni sistem fetusa je tako razvijen da je u stanju da sprovede čulne utiske i osećaje višim nervnim centrima a da za to nisu potrebni posebni nervni putevi. Prema ovim istraživanjima početak razvoja svesti se odvija između 28 I 32 nedelje trudnoće.

Normalna sećanja čoveka počinju od 3 godine života, ali u nekim vanrednim situacijama kao što je visoka temperatura, u situacijama nesreće ili pod uticajem određenih hemijskih supstanci mogu da se pojave neke struktuirane slike koje ukazuju na mnogo ranije doživljaje deteta, možda čak i iz majčine utrobe.

Snežana Milanović, dipl fozioterapeut

SI Baby terapeut, Marte Meo terapeut

Napiši komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.