SENZOMOTORNI RAZVOJ DETETA – uticaj senzorne integracije na motorni razvoj od rođenja do 3 godine

Senzomotorni razvoj se odvija  prema prirodnim zakonitostima, genetski je određen, ali je istovremeno pod uticajem okruženja u kome se odvija.

Redosled pojave aktivnosti je isti kod sve dece, ali vreme njihovog javljanja nije, što zavisi od toga kako mozak deteta uspeva da organizuje informacije koje dolaze iznutra iz sopstvenog tela i  spolja iz okruženja.

U prvom mesecu beba razvija značajan broj adaptivnih reakcija na nadražaje, naročito na one koji dolaze iz sopstvenog tela i gravitacje. Mnoge od tih reakcija su već razvijene u prenatalnom periodu i aktiviraju se nakon rođenja preko  čula za gravitaciju, kretanje i dodir (somatosenzorni sistem). Putem jednostavnih senzomotoričkih aktivnosti dolazi do integracije bez koje bi pravilan rast i razvoj bio otežan.

Beba reaguje na zvuk zvečke i na ljudski glas, može da okrene glavu ili da se nasmeši kada ih čuje što je prvi element razvoja govora. Bebe se rađaju sa potpuno razvijenim čulom mirisa  i to je jedino čulo koje se ne razvija dalje kao što je slučaj sa vidom i sluhom.

U drugom mesecu pored  refleksnih, postepeno se pojavljuju prvi oblici voljnih pokreta (savijanje i opružanje ruku i nogu iz velikih zglobova, kukova i ramena). U ovom periodu pokreti još uvek nisu usmereni na spoljašnje ciljeve, već na izazivanje osećaja zadovoljstva samim pokretima i slobodom kretanja u prostoru. 

Taktilni sistem  šalje senzorne podražaje u mozak, koji  povratno pomaže u držanju  predmeta. Ponavljanjem i usavršavanjem do petog meseca života formiraju se prve motorne navike. Igranje zahteva sve više motornog planiranja i više senzorne integracije.

U trećem mesecu otkriva lik majke, usmerava se ka njoj svojim pogledom, očekivanjem i radovanjem. Lik majke je prva celina prostora koju dete prepoznaje i prema kojoj se osmišljeno odnosi. Dok  integriše telesne osećaje sa onim što vidi počinje da istražuje kako da dođe do cilja.

Jedan od najvažnijih razvojnih koraka na ovom uzrastu je spontano sastavljanje  ruku u središnjoj liniji, što je početak koordinacije između leve i desne strane tela.  

U četvrtom mesecu gleda i dodiruje svoje ruke i tako razvija svest o tome gde su one u prostoru. Povezujući ono što dodirne sa osećajem u zglobovima i mišićima uči da koristi svoje ruke u skladu sa onim što vidi, razvija se vizuo-motorna koordinacija.

Deca koja ne dodiruju svoje ruke, ne stavljaju ih u usta, kasnije ne tapšu i ne udaraju predmet o predmet, najverovatnije će u starijem uzrastu imati teškoće u oblasti  senzorne integracije.

U petom mesecu beba postaje svesnija svog tela, počinje da koristi naučeno, da pokret prilagođava svrsi. Do sada je primala utiske i odgovarala na različite stimulanse, a sada ona sama postaje inicijator. Počinje da traži pogledom predmete koje je izgubila iz vidnog polja što je znak da razvija sposobnost prepoznavanja i pamćenja.

U šestom mesecu počinje da radi stvari koje mora prvo da isplanira. Igranje zahteva sve više “motornog planiranja” i više senzorne integracije.

U sedmom mesecu beba stalno teži da se kreće, da sa jednog mesta dođe do drugog. Pokretljivost joj omogućava da može da istraži nova mesta i nove predmete.

Puzanje na rukama i kolenima omogućava integraciju velikog broja informacija što doprinosi kod deteta osećaju nezavisnosti. Nije dovoljno samo da vidi gde je nešto, mozak mora da oseti udaljenost kroz kretanje tela. Puzanjem dete uči fizičku strukturu prostora  i dobija predstavu o veličini predmeta. Deca koja nisu puzala kasnije imaju problem u proceni udaljenosti i veličine zbog loše senzorne integracije.

U osmom mesecu pokreti postaju sve složeniji, dete sa hvatanja prelazi na manipulaciju predmetom. Dohvaćeni predmet premešta iz ruke u ruku, opipava ga, lupka i stavlja u usta. Uklanja prepreku da bi došlo do željenog cilja i pokušava da dođe do igračke koja ga interesuje. To predstavlja prvi način rešavanja problema.

U devetom mesecu se sve bolje kreće i sve više istražuje prostor što nadražuje njegov nervni sistem. Informacije stižu iz mišića koji drže glavu i telo, kostiju i zglobova koji nose težinu tela, vestibularnog sistem koji reaguje na promenu položaja glave. Sve to utiče na bolju koordinaciju jedne i druge strane tela, pri tom uči motorno planiranje i razvija vidnu percepciju.

U desetom mesecu uzima rukom igračku koja je bliža suprotnoj strani  tela, prelazi “središnju liniju”. Deca sa slabom senzornom integracijom ne rade to često što može kasnije da znači da će imati teškoće u čitanju i pisanju i izvođenju aktivnosti koje zahtevaju istovremenu uključenost ruke i suprotne noge.

U jedanaestom mesecu samostalno zauzimanje uspravnog položaja je rezultat integracije sile gravitacije, kretanja tela, informacija koje su dolazile iz mišića i zglobova mesecima u nazad.

Da bi dete bilo uspešno, neophodna je dobra integracija informacija iz svih delova tela uključujući i mišiće vrata i očiju koji i dalje imaju presudnu ulogu. Održavanje uspravnog položaja zahteva dobro uspostavljanje ravnoteže.

U dvanaestom mesecu dete puno toga razume što mu odrasli govore, ali ne može da kaže više od nekoliko jednostavnih reči. Najčešće izgovara “mama”, “tata” i još po koju reč. Nadražaji nervnog sistema koji su rezultat kretanja tela dovode do stimulacije dela mozga koji je zadužen za proizvodnju glasova, što omogućava razvoj govora.

Od 12 do 15 meseci

Najveći korak u motornom razvoju deteta u drugoj godini života je pojava hoda. Jedan broj dece prohoda pre prvog rođendana, većina  između 12 i 14 meseca, a poneko i kasnije. Pored hoda u drugoj godini dete uči i da govori, planira kompleksnije aktivnosti i izvodi ih efikasnije. 

Sposobnost planiranja pokreta zavisi od integracije taktilnog sistema. Sada može da odredi odakle dolazi dodir i počinje da uspostavlja voljni odgovor. 

Informacije iz taktilnog sistema (dobijene dodirom kože) detetu govore gde njegovo telo počinje a gde se završava. Svest o telu koja se dobija preko taktilnog sistema daleko je potpunija od one koja se dobija putem vida.

Deca koja ne integrišu dobro dodire mogu da imaju problem dok se igraju nekom igračkom, da se zakopčaju dok se oblače ili da koriste pribor za jelo. Nespretnost pri korišćenju ili često ispuštanje predmeta može da znači da dete ne dobija precizne informacije iz svojih ruku preko dodira.

Od 15 do 18 meseci

Kada ovlada samostalnim hodanjem dete isprobava veliki broj različitih pokreta kako bi steklo što bolju svest o tome kako njegovo telo funkcionše i kako se upravlja fizičkim svetom.  Dok hoda istovremeno nosi, baca igračke, gura, vuče ih, penje se uz i silazi niz stepenice, provlači se između predmeta u svom okruženju unutra i napolju.

Penjanje je istraživanje prostora vertikalno, što omogućava dobro razvijen osećaj za gravitaciju, kretanje i integracija sa vidnim informacijama. Važan je korak ka razvoju vizuelne percepcije prostora.

Od 18 do 24 meseca

U drugoj godini dete stvara “mapu svog tela” u čemu mu pomaže rvanje sa drugom decom ili roditeljima, nošenje teških predmeta na leđima i ramenima, ljuljanje na ljuljašci. Doživljaji tokom ovih aktivnosti daju veliku količinu informacija iz tela i senzornih sistema za gravitaciju i ravnotežu.

Od 24 do 36 meseca

Ako uredna  senzorna integracija detetu daje osećaj sigurnosti i samostalnosti iz toga će moći da razvije dobar osećaj o sebi. Sa saznanjem da može da deluje na svoju okolinu sve više razvija pojam o sebi. Dvogodišnjak ima pojam o tome da može da upravlja sobom i drugima i to svima jasno pokazuje. Često to demonstrira  izgovaranjem reči „ne“ što je frustrirajuće za roditelje ali je neophodno za razvoj socijalnih veština. Dobra integracija čulnih doživljaja je osnova za razvoj kvalitetnih međuljudskih odnosa.

Kada se dete loše ponaša prema drugim ljudima to može da znači da nije u stanju da se nosi sa čulnim doživljajima i da mu je u tome potrebna pomoć odraslih.

Dok posmatramo kako dete trči, skače, preskače, prevće se, penje, ljulja se, rve se sa nekim, vidimo da je detetu zabavno. To je zbog toga što te aktivnosti poboljšavaju senzornu integraciju. Vremenom primećujemo da ima bolju ravnotežu, koordinaciju oko-ruka, planiranje sekvenci aktivnosti.  Ispitivanjem granica aktivnosti koje su opasne dete uči gde su granice njegovih senzomotoričkih sposobnosti. Težnja ka dobroj senzornoj integraciji dolazi spontano iznutra, iz samog deteta.

Kod neke dece razvoj se ne odvija u skladu sa prirodnim zakonitostima. Dete ne uspeva da dobro integriše osećaje koji dolaze iz njegovog tela i iz okoline. Prepoznavanje znakova   odstupanja u senzomotornom razvoju i pomoć  detetu da što bolje integriše čulne informacije koje njegov mozak ne može dobro da organizuje i primereno odgovori na njih, sprečiće kasnije teškoće u ovladavanju akademskim  veštinama neophodnim  za učenje.

Snežana Milanović, dipl fizioterapeut

SI Baby terapeut, Marte Meo terapeut

Napiši komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.