NAJČEŠĆE GREŠKE KOJE PRAVE RODITELJI BEBA OD 6 DO 12 MESECI

Od šestog do dvanaestog meseca, beba se intenzivno razvija. Kako bi joj pomogli, iz najbolje namere roditelji često pogrešno postupaju. Ovu su neke od stvari koje najčešće kažu: „Moja beba neće da puzi“, „Moje dete hoće da hoda, moramo da ga vodimo za ruke“, „Stavljamo ga u dubak ali samo kratko“, „Obuvamo mu cipele da se navikava“ (a dete još uvek ne hoda, često i ne stoji samostalno), ili „Moje dete ne ume da se igra, igračke ga uopšte ne zanimaju“

Beba ne puzi

Ako u prvih šest meseci beba nije dovoljno vremena provodila na stomaku, ili je to bilo retko pa nije ovladala tim  položajem, sigurno će pružati otpor ako sada pokušate da je učite da puzi. Nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja, većina roditelja odustaje, uz konstataciju da njihovo dete ne ume ili ne želi da puzi.

Da bi zauzela četvoronožni položaj, beba prvo treba da nauči da se oslanjanjem o otvorene šake odigne grudima od podloge kada je u položaju potrbuške, a zatim da ima oslonac o opružene ruke, kako bi mogla da prebacuje težinu napred-nazad, zatim levo-desno i tek onda da počne da puzi. Ako nije prošla sve faze u uzrastu kada je time trebalo da ovlada, verovatno će početi da baulja “kao vojnik “, ili da se rukama odguruje i kreće pomeranjem unazad. Ovo je za bebu frustrirajuće, uznemiri se i roditelji je teše tako što je uzimaju u ruke i onemoguće joj da sama ili uz njihovu pomoć nađe rešenje i počne da se kreće u napred.

Nije dobro da beba preskoči fazu puzanja. Ona nije neophodan preduslov za hodanje, ali je odličan trening za sve mišiće, kako za njihovu snagu, tako i za elastičnost. Takođe omogućava da joj da isplanira kako da do određenog predmeta ili mesta dođe, to je jako važno za sve situacije kasnije kada treba nešto isplanirati, ne samo u fizičkom kretanju u prostoru već i u situacijama kada treba da reši neki problem kako da isplanira svaki korak da bi došla do rešenja. Nakon kretanja po ravnom, beba će početi da savladava prepreke, a na kraju će da puzi uz stepenice. U isto vreme, kretanjem i upoznavanjem prostora u kome boravi, ona poboljšava motorne sposobnosti kojima stiče fizičku nezavisnost.

Stavljanje deteta u dubak

Velika prepreka osamostaljivanju deteta je korišćenje dupka i sličnih sprava. One suzbijaju prirodnu potrebu za kretanjem, uslovljavaju pogrešne šeme hoda i mogu da dovedu do pojave određenih deformiteta. Često se dešava da deca koja su neko vreme provela u hodalici, kada prohodaju padaju zbog gubitka ravnoteže i imaju poteškoća pri ustajanju. Ako, pritom, nisu prošla kroz fazu puzanja, problem će im predstavljati i savladavanje prepreka: zapinju o ivičnjake i pragove, a najčešće padaju na glavu, jer nisu naučila da se dočekaju na ruke.

„Učenje“ deteta da hoda

Preranim postavljanjem na noge i učenjem deteta da hoda sa držanjem za ruke, takođe se remeti njegov normalan motorni razvoj. Roditelji često iz potrebe da pokažu kako je njihovo dete napredno, oslanjajući ga o pod izazivaju takozvani refleksni hod. Nagon da se kreće kako bi stiglo do nečeg, pogrešno se tumači detetovom željom da hoda, pa roditelji počinju tome da ga uče, nadajući se da će tako pre da prohoda.

Da bi dete prohodalo, neophodno je da neurološki sazri, na šta ne može da se utiče “spolja”, pa ovo „učenje“ može da potraje mesecima. Naviknuto na uspravan položaj, a bez iskustva puzanja, dete će najverovatnije biti stavljeno u dubak. Na taj način će biti potpuno uskraćeno za prolazak kroz sve faze hoda, bez uspostavljene ravnoteže. Nakon prohodavanja će biti nesigurno, zapinjaće o prepreke, često će padati bez zaštitne reakcije, oslanjanja o ruke.

Obuvanje cipela detetu koje još uvek ne hoda samostalno

Još jedan značajan momenat, koji roditelji najčešće ne mogu strpljivo da dočekaju, jeste kupovina i obuvanje prvih cipela. Često bebe sa šest, sedam meseci već imaju na nogama cipele za hodanje. One su preveliko opterećenje za još uvek nedovoljno razvijene mišiće, pa vuku stopala ka spolja (dok beba sedi ili je roditelji drže) i ometaju pravilan položaj stopala dok beba puzi.

Ukoliko je hladno, beba može da ima debele čarape na nogama ili laganu, “nehodajuću” obuću. Prve korake treba da napravi u čarapama ili bosih nogu  (tako može da hoda u sobi), na taj način će ojačati mišiće i učvrstiti zglobove stopala. Tek kada se hod učvrsti i dete počne  da hoda napolju, treba da ima cipele na nogama.

Dete ne ume samo da se igra, igračke ga uopšte ne zanimaju

Od šestog do dvanaestog meseca, roditelji su mnogo više usredsređeni na to šta dete može nogama nego rukama. Kada većinu igračaka ne uzima ili odmah ispusti, tumače da ga ništa ne zanima. U stvari, razlog je u tome što su igračke neprilagođene detetovim trenutnim razvojnim sposobnostima i interesovanjima, a ne retko i teškoćama u senzornoj integraciji.

Dete uglavnom, odbacuje igračku jer veličina i oblik ne odgovaraju njegovom stepenu zrelosti ili to radi zbog taktilne preosetljivosti. Kao što za pokretanje, puzanje i hodanje moraju da se obezbede određeni uslovi i stimulacija, isto to je potrebno i za hvatanje, držanje, otpuštanje, bacanje. Takođe je neophodno i dobro senzorno procesiranje, obrada senzornih informacija i adekvatan odgovor mozga na njih.

Da bi se razvoj fine motorike nesmetano odvijao, neophodno je da dete bude stimulisano pre svega, odgovarajućim igračkama (zvečka jasnih, kontrastnih boja, zvonce, igračke koje vise u vazduhu, na dohvat ruku, kocke koje mogu da se slože jedna u drugu, perlice-nizalice, lopte različitih veličina, slagalice, slikovnice, geometrijski oblici…). Takođe, važno je učestvovati u igri, pokazati detetu kako se nešto radi i ohrabriti ga da pokuša ponovo, bez obzira na prethodne neuspehe. Uočavanjem znakova taktilne preosetljivosti i blagovremenom ntervencijom mogu se izbeći posledice teškoća u senzornoj integraciji.

U osmom mesecu, podizanjem ruke na gore, dok dete leži na boku, započinje izuzetno važna faza razvoja fine motorike, uspostavljanje dobre koordinacije oko-ruka. Dete sve češće počinje da sedi preko boka, oslanjajući se o jednu ruku dok se drugom, slobodnom rukom igra. Tek kada samo zauzme sedeći položaj, počeće intenzivnije da koristi ruke. Ukoliko je prerano postavljeno da sedi, sve vreme će pokušavati da održi ravnotežu, što će ići na uštrb korišćenja ruku za manipulisanje igračkama.

Od grubog i nespretnog hvatanja, dete će do kraja prve godine ovladati “hvatanjem pincetom”, kada sitni predmeti, pločice i mrvice, koje nalazi na podu, postaju predmet njegovog interesovanja. Pažljivo će da pokupi svaki trun koji ugleda i da ga najverovatnije stavi u usta. To je faza normalnog senzomotornog razvoja, kroz koju prolaze sva deca, pa ih nikako ne treba ometati u tome, iz straha da će mu nešto biti jer uzimaju mrvice sa poda. Tada im treba obezbediti sitne predmete odgovarajućeg oblika i, naravno, paziti da ih ne stave u usta i progutaju. Kroz ove aktivnosti, dete  će ovladati finom motorikom, koja je osnova za mnoge precizne i složene radnje (njih će savladati kasnije), ali i značajan faktor koji utiče na razvoj detetovog govora.

Snežana Mianović, dipl fizioterapeut

SI Baby terapeut, Marte Meo terapeut

Napiši komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.