Senzorna integracija i UČENJE

Učenje se može definisati kao proces upamćivanja i usvajanja nečeg novog sa ciljem da se to novonaučeno koristi. Znači, svrha učenja je upoznavanje sredine i delovanje na nju, kao i dopuštanje da ona deluje na nas. U suštini radi se o ujednačavanju i prilagođavanju zahteva sredine (draži) i vlastitih potreba.

Učenje je više od svesnog, „kognitivnog“ učenja, kakvo smo iskusili u školi, više od učenja napamet reči stranog jezika, pisanja sastava ili izvođenja gimnastičkih vežbi. Dete mora zaista da nauči sve što je novo, ne samo da ovlada znanjima i spoznajama već i da ovlada sposobnostima kao što je hodanje, gledanje, osećanje.

Svako dete dolazi na svet sa sposobnošću da nauči da hoda, ali bez pravih impulsa u pravo vreme, koji će motorički sistem da dovede do sazrevanja, bez prethodno stečenih iskustava korišćenjem sistema za kretanje, učenje hodanja ne bi bilo moguće.

Za učenje određenih sposobnosti postoje kritični periodi“ u kojima dete mora da doživi odgovarajuća iskustva. Samo u vreme tih perioda mogu da se izgrade odgovarajuće veze među određenih nervnih ćelija. Emocionalni razvoj zavisi od ranih iskustava učenja zašta je potrebna stabilna i senzibilna veza sa roditeljima u kojoj oni nežno i kontinuirano odgovaraju na potrebe deteta.

Pamćenje podrazumeva sposobnost upamćivanja za izvestan vremenski period događaja ili nekih drugih sadržaja bez učešća volje ili putem svesnog učenja, čuvanje opaženog i njegovo ponovno prizivanje i reprodukovanje na određeni podsticaj.

Bioloških potreba deteta od samog rođenja je da stalno uči, ali ne bilo šta već ono što mu je potrebno da nauči da bi se razvijalo.

Najvažnije područje učenja sastoji se od toga da informacije koje dobija preko čula sve bolje i bolje prerađuje i povezuje jedne sa drugim.

Redosled pojave senzomotoričkih aktivnosti je isti kod sve dece, ali vreme njihovog javljanja  zavisi od toga kako mozak deteta organizuje informacije koje dolaze  iz sopstvenog tela i  okruženja što govori o značaju procesa senzorne integracije.

Razvoj mozga u materici omogućuje neuronima da rastu i da se pomeraju prema svojim pravim mestima u lobanji i počinju da uspostavljaju međusobne veze koje stvaraju sklop novog složenog organa nervnog sistema.

Prvi i najvažniji zadatak mozga i tokom života će ostati, produkcija, održavanje i oblikovanje veza a ne mišljenje. A prve veze, prvi odnosi koji nastaju i povezuju se u mozgu u razvoju jesu jednostavni upravljački krugovi za upravljanje procesima koji se odvijaju u telu i za koordinaciju funkcija organa.

Sve se to događa pre nego što sazre prvi čulni organi i pre nego što njihovi signali o promenama spoljašnjeg sveta deteta u razvoju dođu do mozga. Zato su prvi kompleksni obrasci povezivanja koji nastaju u mozgu – „mentalne slike“ procesa i reakcija koje se odvijaju u telu, a te slike se postupno upotpunjavaju.

Mozak tako biva informisan o svemu što se događa u njegovom telu. Baš kao svaka pojedina ćelija, mozak je u stanju da prepozna promene koje se događaju i da izazove određene reakcije i odgovore koji doprinose da se promene ponovo uravnoteže i da se izbegnu eventualni poremećaji u razvoju.

Genetska nedeterminisanost razvoja mozga kod čoveka je posebno snažno izražena i omogućava fleksibilnost i prilagođavanje. To znači da uslovi iz okruženja imaju ogroman uticaj na naš razvoj. Organizam se putem procesa učenja prilagođava uslovima iz okruženja.

Naš mozak ima mehanizam koji svaki put kada nam ne bi uspelo nešto što radimo i kada bi smo morali da promenimo svoje ponašanje, ali i svaki put kada bi nam nešto posebno dobro uspelo, što znači da treba da nastavimo da tako da postupamo – u mozgu bi nastupilo stanje koje nazivamo „osećajem“.

Taj osećaj, loš kada radimo ili mislimo da smo u zabludi, dovodi do nesigurnosti a vremenom kada postane jak, do straha. Dobar osećaj govori da smo na dobrom putu, dovodi do radosti i oduševljenja, kada je intezivan zovemo ga „srećom“.

Svrha ovih emocionalnih reakcija je da situacije ili stanja u kojima smo se našli evaluiraju, utvrđujući da li nam je to iskustvo prijatno ili neprijatno. Kod dece su ovi osećaji još izraženiji nego kod odraslih iako ih ona ne mogu kognitivno pojmiti niti imenovati. Ti osećaji se javljaju svaki put kada se dogodi nešto novo ili kada ne bude onako kako smo očekivali.  Mreže limbičkog sistema odgovorne za pojavljivanje tih osećaja u vreme rođenja su već dobro formirane, što nači da deca takva emocionalna stanja ili odgovarajuće obrasce pobuđivanja više ili manje intezivno doživljavaju. Ona su naučila da izlaze na kraj sanjim a i pre nego što su se rodila.

Brojne percepcije koje čine svet nerođenog deteta su nadražaji koji dolaze „spolja“ jer potiču iz majčinog organizma ili iz njenog neposrednog okruženja. Zahvaljujući njima dete je podešeno za primanje informacija, usmereno je prema odnosu, kontaktu a time i prema učenju.

Za vreme svojih prvih devet meseci u majčinom stomaku, dete uči daleko više nego tokom celog svog kasnijeg života i ono što je naučilo već pre svog rođenja, očigledno je odlučujuće za ono što će dodati kasnije tom znanju.

Snežana Milanović, dipl fizioterapeut

SI Baby terapeut, Marte Meo terapeut

Napiši komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.