Poremećaj senzorne integracije

U osnovi je poremećaj u senzornoj obradi (PSO)

  • Početna
  • Poremećaj senzorne integracije

Poremećaj senzorne integracije

Mozak informacije o sopstvenom telu i okolini tumači na neadekvatan način i samim tim dete nije u stanju da upravlja sopstvenim ponašanjem i da uči


Razlog tome je što kod neke dece nije dobra sinhronizacija između prijema i obrade, odnosno tumačenja čulnih informacija. Zato dolazi do nesvrsishodnih, dezorganizovanih i neočekivanih ponašanja koja nisu u skladu sa uzrastom ili sa datom situacijom u kojoj se dete nalazi. Mozak informacije o sopstvenom telu i okolini tumači na neadekvatan način i samim tim dete nije u stanju da upravlja sopstvenim ponašanjem i da uči.

U osnovi je poremećaj u senzornoj obradi (PSO). To je neurološki problem koji prouzrokuje neefikasnu obradu informacija koje stižu iz čula što daje pogrešnu sliku o onome šta se dešava u telu i okolini.

U zavisnosti od toga, koji čulni sistem je u disfunkciji mogu se prepoznati ponašanja koja nam govore da je dete previše osetljivo, nedovoljno osetljivo ili traži sve više čulnih senzacija.

Poremećaj senzorne obrade (PSO) u najranijem uzrastu se ogleda u teškoćama u vezi spavanja, hranjenja i sposobnosti deteta da se samostalno umiri. Tim bebama je kasnije teško da odlože zadovoljstvo (nemogućnost da sačekaju da im se pripremi flašica sa mlekom kada su gladne), jako se uznemire ako im neko uzme igračku, ako padnu neophodna im je pomoć odraslog da se umire. Teško se adaptiraju na vrtić, promenu grupe ili vaspitačice.

Kod starije dece koja su previše osteljiva uočava se odbrambeno ponašanje: izbegavanje fizičkog kontakta, odbijanje da učestvuju u svakodnevnim aktivnostima ili za njihov uzrast netipičan, prenaglašen način reagovanja na nadražaje koje primaju putem čula dodira, sluha,vida ili tokom kretanja. Tako na primer na uzrastu između 2. i 3. godine očekujemo radoznalo dete, željno da istražuje, međutim imamo ispred sebe dete koje ne voli kretanje, dete koje ne bira rado loptu kao rekvizit za igru, izbegava zajedničku igru sa vršnjacima, što nije tipično za ovaj kalendarski uzrast. Kada ih navedemo na ovakve aktivnosti, deca ih odbijaju ali ne zato što NEĆE nešto da urade, već zato što NE MOGU. Odrasli ovakva ponašanja dece najčešće okarakterišu kao lenjost ili nezainteresovanost.

Nedovoljno osetljiva deca ne osećaju bol, ne plaču i kada se jako udare, ne obraćaju pažnju na grube teksture (odeća i predmeti), u vrtiću se vaspitači žale da grizu i udaraju drugu decu, bacaju igračke. Imaju poteškoće u savladavanju govora, a u školskom uzrastu se guraju i sudaraju sa vršnjacima na odmoru, skaču i trče neprekidno, ne mogu mirno da sede, vrte se u klupi, pažnja im je loša, nemarni su prema svom izgledu, nespretni su i sl. Obično ih okarakterišu kao hiperaktivnu decu. Ostavljaju utisak da im čulne senzacije ne privlače pažnju zato što njihov mozak vrlo malo ili čak uopšte ne registruje čulne nadražaje.

Iz ovoga se može zaključiti da se kod dece sa PSO (poremećajem u senzornoj obradi) problemi odražavaju u svim sferama njihovog razvoja. Sve počinje od nemogućnosti samoregulacije, poremećaja spavanja, teškoća uspavljivanja i hranjenja, a kasnije se održava na pažnju, učenje, čitanje, pisanje, računanje, kretanje, koordinaciju, svesnost u vezi sopstvenog tela, govor, jezik, druženje, emocije, samopoštovanje, samokontrolu, samostalnost. Ono što može posebno da ih obeshrabri je činjenica da rastu u sredini koja ne razume njihove specifične senzorne potrebe.

Dobra vest je da se na ovu vrstu poremećaja može uticati, što pre to bolje. Naročito mogu da pomognu roditelji i nastavnici jer su oni stalno u kontaktu sa detetom. Njihova pomoć se ogleda u tome da nauče kako da postupaju sa njima, kao i da nauče decu kako da prepoznaju svoje osnovne senzorne potrebe. Ukoliko nisu u mogućnosti to sami da učine, zbog nedovoljno informacija, preporuka je da se obrate stručnjacima, dodatno obučenim pedagozima i/ili terapeutima za senzornu integraciju. Sertifikovani SI pedagozi i/ili SI terapeuti procenjuju i određuju senzorni profil deteta. Na na osnovu tih informacija, u konsultaciji sa roditeljima, dete se uključuje u tretman senzorne integracije sa prethodno postavljenim ciljevima koji su u skladu sa očekivanjima roditelja. Tretman se sprovodi u sobama za senzornu integraciju. U njima se dete, uz stručno vođenje SI pedagoga i/ili terapeuta, igra u prethodno pripremljenom okruženju koje je u skladu sa njegovim senzornim profilom i koje mu omogućava mnoštvo senzo-motornih iskustava. Nakon određenog broja tretmana radi se kontrolna procena. Roditeljima se pruža podrška u smislu praćenja i savetovanja u vezi primene senzornog režima u svakodnevnim životnim aktivnostima.